POČETAK BAVLJENJA FOTOGRAFIJOM
Poštovani čitaoci,
u ovom tekstu ćete saznati kada je moje interesovanje za fotografiju počelo. Bilo je to 2006. leto gospodnje. Najduži raspust u životu jer je bio između završetka srenje do početka fakulteta. Milina. Standardno, deo letnjeg raspusta sam provodio u Puli kod rodbine koju obožavam. Moje poznavanje fotografije u tom trenutku bilo je da znam da postoji i to je to. Čak nisam pravio fotke ni telefonom koji je imao kamericu. Jednostavno ravna linija. I onda jednog dana sve kreće da se menja. Vreo letnji dan. Toliko vreo da nije imalo smisla ići ni na more. Gori nebo, gori zemlja, gori more. I naravno, gde je najbolje hlađenje nego u kafani. Bilo je to naše omiljeno mesto u Puli. Čuveni Rock Caffe. Bili smo inventar kafića, burazer u stalnoj postavi a ja kada dođem. Uvek dobra ekipa drugačija od tadašnjih standarda koje je postavljao mejnstrim. Tada je brat od ujaka kupio neki Panasonic fotoaparat koji je imao manuelna podešavanja. Da napomenem da je burazer digitalni mag i ne postoji oblast u digitalnom svetu koju on nije razložio na najsitnije detalje i na sve to, to je čovek koji je imao baš puno strpljenja da me uči. I tako seli mi da sevnemo veliki makjato i okrepimo se i kreće da mi objašnjava šta je blenda, šta je ISO, šta je šta u meniju koji je meni u tom trenutku izgledao kao nuklearna fizika. Dečko pao sa Marsa. Ja klimam glavom da je sve jasno a suštinski ne znam gde je levo. Međutim, moj burazer mene dobro poznaje. Videvši da ja od svega što je rekao ništa nisam razumeo kao konj, iskulirao je pa opet krenuo na drugi način da pojašnjava termine. Buraz, ako čitaš ovo, znaj da sam ti zahvalan ne samo na ovim objašnjenjima nego i na svemu ostalom. Voli te brat. No da se vratimo na temu. Počnem ja to da kapiram. To leto sam koristio njegov fotoaparat. Dok bi on šljakao ja bih zevao po ulicama i fotografisao. I tu me je već fotografija dobro uzela pod svoje. Tada je rekao mojoj majci:"Teta ako nećeš da se Aco drogira, kupi mu fotoaparat sa promenljivom optikom". Ko uđe u to kolo, taj je sa novcem završio. Prođe letnji raspust. Krećem na studije u Beograd, u grad koji obećava i priređuje svašta. Upisujem mašinstvo koje me za mrvicu više loži od fotografije. Dobijam od roditelja prvi fotoaparat Canon Power Shot SX100 IS. Fantastičan digitalac sa manuelnim podešavanjima. Tada sam već znao da će slobodo vreme biti ispunjeno do poslednje sekunde. Kao i svaki početnik, nisam znao koji me pravac zanima. Tada svi početnici fotografišu sve i svašta. Krećem da fotkam portrete, pejzaže, mrtvu prirodu, arhitekturu, životinje, ljude ali njih samo iz daleka jer nisam imao petlju da priđem i fotkam tek onako. U mojoj glavi da me neko pita, ja sam najbolji fotograf na svetu. Da vidim ko će da mi stane na crtu. Bukvalno tako. Mali kreten koji se istripovao da je neko i nešto. Ali ta faza dečijih bolesti je morala da prođe. U moru fotografija (a bilo ih je na hiljade), izdvojio bih neke drage koje bih numerisao od 1 do 50 i kačio na Facebook u album. Obrada je bila toliko prenaglašena da je to bio horor ali i dalje sam najjači. I onda mi stiže mejl koji me je opalio da sam mislio da će srčka da stane. Jedan momak koji je dovoljno poznavao fotografiju da me postavi na mesto svaku numerisanu fotografiju je objasnio. Nije ga mrzelo da kuca za 50 fotografija. Od 50 fotografija samo jedna je imala dobru ideju ali nije bila tehnički dobra jer je fokus pobegao. Kakav hladan tuš. Desetak minuta kasnije stiže i drugi mejl. Bio je to mejl podrške u kome sam dobio savet da isključim sujetu (jer je lik očigledno poznavao fotografsku ćud), ne shvatim ovo lično već kao lekciju iz koje treba da se pokrenem i počnem da gledam na stvari malo drugačije. Ne mogu da kažem da je bilo lako prihvatiti ovu šamarčinu od koje gaće spadaju ali drugog rešenja nije bilo. Morao sam da pronađem način da prebrodim trenutnu krizu. Nakon dve nedelje sam prebrodio krizu i rešio da zakopam sujetu i ego. Takođe sam rešio i da pronađem jedan pravac kojim ću se baviti i da se u njemu usavršavam. Tada je izlazio časopis Digital Photo koji se prodavao na ulici. Moj diler za časopis stajao je na pešačkom kod Trga republike. Tu literaturu sam bezkopromisno gutao. Kasnije sam počeo da kupujem i ReFoto časopis pa neke stare knjige i polako sam ulazio u svet fotografije. Godine su morale da prođu dok nisam pronašao pravac koji me zanima. Na kraju je to ulično-dokumentarni pravac koji za mene daje najveći smisao u fotografiji a nije ni malo zgodan za rad. Ulice su surovo-sirove i tu se svašta doživi i preživi. Ali eto, bilo kako bilo tu sam gde sam i ne nameravam da odstupim od toga. Ovo je ujedno savet za sve one koji veruju u nešto. Prvo pravilo jeste da zakopate sujetu. Za svakog ima mesta pod ovim nebeskim svodom i svako ko dovoljno radi i veruje, može da se izgradi u nekoj oblasti. Vrujte i ne odustajte čak ni onda kada se nalazite u lošoj situaciji. Samo se obrazujte i na teren. Sve će doći na svoje.
Коментари
Постави коментар