VOSTOK AMFIBIA
Kako bismo bolje razumeli časovnike i njihovu namenu, potrebno je da se osvrnemo na neke fundamentalne pojmove. ŠTA JE TO VREME? O tome se ne može tvrditi gotovo ništa pouzdano.
Da li je vreme konkretan fenomen, deo osnovne strukture univerzuma, dimenzija nezavisna od događaja u kome se oni sukcesivno nižu-stav Ser Isaka Njutna (1642.-1727.)?
Ili je vreme koncept-apstraktni pojam i kao takav deo fundamentalne strukture intelekta kojom ljudi sagledavaju, porede i razumevaju pojave ovoga sveta-stav Gotfrida Lajbnica (1946.-1716.) i Manuela Kanta (1724.-1804.).
Da li objektivno postoji nešto što nazivamo proticanjem vremena ili je to tek subjektivni osećaj neumitnog i nepovratnog sleda događaja, od budućnosti ka sadašnjosti i od sadašnjosti ka prošlosti? Da li je sadašnjost nesamerljivi tren u kome se budućnost pretvara u prošlost? Da li su prošlost i budućnost delovi objektivne egzistencije ili je prošlost tek sećanje na protekle događaje, a budućnost samo subjektivni predosećaj jednog mogućeg sleda događaja? Ova pitanja vekovima su bila predmet interesovanja mnogih teologa, filozofa, naučnika i umetnika. Na žalost ili na sreću, odgovora na sva ova pitanja još uvek nema. Svako ko je pokušao da definiše “vreme” vrlo brzo je uvideo da nije otišao dalje od petito-principii-takve da bi definicije u sebi sadržavale sinonime tog istog pojma. Ne postoji svojstvo koje bi bilo sadržano u ličnom baznom iskustvu čoveka, a koje bi moglo da bude označeno kao vreme. Još od davnina se merenja vremena vršilo posmatranjem ravnomernih prividnih kretanja zvezda, Meseca i Sunca na nebeskom svodu. Mesečeve mene, ustaljene smene ekvinoncija i solsticija, godišnjih doba, dana i noći postali su osnova za kalendare koje i danas koristimo. Kretanje senke na sunčanim satovima, skraćivanje dužine sveće koja gori, sticanje vode u klepsidrama i peska u peščanim časovnicima primeri su korišćenja približno ravnomernih kretanja i procesa u merenju vremena još od antičkog doba. Prošli su mnogi vekovi pre nego što je zapaženo da su oscilatorni procesi, fenomeni na kojima se može zasnovati merenje vremena na najcelishodniji način. Holandski astronom i fizičar, Kristijan Hajgens (1629.-1695.) otkrio je da mehanički oscilatori vrše sopstvene oscilacije koje se odlikuju stabilnom sopstvenom frekvencijom. Njemu pripada i zasluga za praktičnu primenu ovogo otkrića-za konstrukciju prvog mehaničkog časovnika koji meri proticanje vremena brojanjem oscilacija klatna, odnosno balanskog točka na spiralnoj opruzi. Svi savremeni časovnici, kako mehanički tako i kvarcni i atomski (elektromagnetni), zasnivaju svoj rad na prebrojavanju ravnomernog sleda oscilacija različitih vrsta oscilatora, odnosno perioda oscilovanja njihovih sopstvenih oscilacija.
Za mene kao mašinskog inženjera časovnici su nešto uzvišenije od puke potrebe za organizacijom života. U njima se kriju najveća teoretksa i praktična znanja i tajne iz gotovo svih oblasti mašinstva a posebno teorijske mehanike i teorije mehanizama, fizike, filozofije ali i teologije. Zato je iz mog ugla posmatranja, svaki časovnih jedno remek delo.
A sada da se pozabavimo čuvenim časovnikom VOSTOK AMFIBIA KOMANDIRSKE. Pravi tenk na ruci sa primesama sovijetske estetike i njihovim znanjem iz mehanike u kojima im nema premca na svetu.
Godina 1967. bila je godina promena i inovacija a među njima se našla i ruska kompanija časovnika Vostok koja je lansirala ikonski Amfibia ručni časovnik, jedan od najpouzdanijih časovnika ikada napravljenih. Mnogi ljudi su ovaj časovnih smatrali igračkom koji ne može da izdrži ništa više od kupanja u kadi ali stvarnost je malo drugačija.
Početkom 1960-ih godina sovijetsko Ministarstvo odbrane izdalo je zadatak časovničaru Vostok da napravi poseban i pouzdan časovnik koji bi bio dostupan ljudima ali sa visokim zahtevima koje je obuhvatalo i ronjenje i misije spašavanja podmornica. Vostok je ovaj zadatak dodelio veteranima, dizajneru Mihailu Fedroviču Novakovu i Veri Fjodorovnoj Balovoj. Ono što je od njih traženo moralo je izgledati neodoljivo. Prema Novakovu, oni su dobili veoma strog set kriterijuma za ovaj novi časovnik. Prvi zahtev odnosio se na kućište samog časovnika koje je moralo biti napravljeno od nerđajućeg čelika. Do tada su se Vostok satovi tradicionalno pravili od mesinga, a pošto je nerđajući čelik mnogo tvrđi, njihova mašina se stalno lomila, ivice kućišta su bile previše grube. Drugi zahtev je bio daleko najteži od svih zahteva a sastojao se u tome da se novi satovi moraju napraviti bez stranih patenata. Strani patenti su poslednja stvar koju su Sovjeti želeli da plaćaju dekadentnim iperijalističkim zapadnim zemljama, svaki put kada bi napravili sat za rusku mornaricu, pa ikao su dobri dizajni ronilačkih satova već postojal, morali bi sve da rade drugačije. Treća stvar koju bi sat trebao da poseduje da bi izdržao po Novakovu to je “agresivno okruženje”. U to okruženje spadaju: dubina od 200 metara u okeanu, magnetizam, ekstremne vrućine i ekstremne hladnoće. Četvrta stavka koja postavljena pred konstruktorre jeste cena. Sat je morao da bude jeftin kako bi se proizvodili u velikom broju za vojsku, tako da skup sat nije bio opcija. Poslednja stavka je bila da se osposobi za masovnu proizvodnju. Za razliku od švajcarskih ronilačkih satova koji su proizvedeni zanatskom metodom od strane pojedinca, ovaj časovnih je morao da se masovno proizvodi na proizvodnoj liniji. Brzo je postalo očigledno da je Vostok odabrao prave ljude za to. Oni su odmah počeli da testiraju švajcarske ronilačke satove. Stavljali su ih u komore pod pritiskom dok ne eksplodiraju, udarajući ih okolo i time su uočili da postoji prostor za poboljšanje. Nakon testiranja švajcarskih satova shvatili su da uz pomoć inovativnog inženjeringa mogu dobiti isti rezultat sa znatno manjim troškovima proivodnje.
Prva stvar koju su promenili jeste krunica i vreteno. Do tada su krunicu od udaraca i loma na zapadnim satovima čuvala dva zuba koja se nalaze na samom kućištu. Novakov i Belova su otkrili da ako se kruna udari, stablo se često savija što dovodi do nesavršenog zaptivanja u vodi. Oni su napravili krunicu tako da može da primi udarac bez savijanja stabla ili oštećenja pokreta. Još jedna stvar koju su izmislili bio je novi sistem za staklo. Švajcarski satovi su koristili debeli kristal koji se snažno zategne pa ako se staklo izobliči tokom ronjenja jednostavno pukne. Amfibija koristi drugačiji pristup koristeći akrilni kristal debljine 3mm posebno dizajniran. Naime, staklo je dizajnirano tako da na samim ivicama ima blagi konus. Na samoj površini vode staklo dobro prijanja ali ne i čvrsto. Kako se staklo izlaže većem pritisku (na većoj dubini) sile koje deluju na njega raspoređuju se ka ivicama stakla što dovodi do boljeg zaptivanja (što je veći pritisak to je zaptivanje bolje). Novakov je otkrio da se na švajcarskim satovima kućište sa donje strane uvrće. Između poklopca i kućišta sata nalazio se takni gumenih prsten. Ako se poklopac ne zavrne dovoljno doći će do curenja vode u časovnik, a sa druge starne ako se zavrne previše može doći do deformacije i oštećenja pa će voda opet ući. Novakov i Belova su došli do genijalnog rešenja sa potpuno novim dizajnom gumenog O-prstena koji je bio širok i ravan. Mnogo istraživanja je bilo potrebno da se ustanovi prava vrsta gume sa svim potrebnim mehaničkim svojstima. Tako su Novakov i Belova napravili Amfibiju čiji zadnji poklopac leži na samom O-prstenu a preko poklopca se uvrće poseban metalni prsten u samo kućište. Na dubini, zadnji poklopac pritiska gumeni O-prsten ojačavajući zaptivanje. Kada ronilac ponovo izađe na površinu veliki prsten se odbija kao gumena lopta i time će ceo zadnji deo kućišta biti iste čvrstoće kao pre ronjenja što nije bio slučaj sa švajcarskim ronilačkim satovima. Ovaj sat ima i nekoliko mana a to su metalna narukvica koja je proglašena za najgoru narukvicu na svetu (ali o tome može da se raspravlja), bezel koji se okreće u oba smera i nema čegrtaljku da ga drži na mestu. Luminacija kazaljki i brojeva nije baš najbolja a indikatori na ciferu su prečnika svega 0,6mm što dovodi do kratkog vremena sijanja u mraku.
Mehanizam u ovom satu je sopstveni Vostokov 146B automatik sa datumom, oprugom i rotorom koji je navija u oba smera. Pouzdanost ovog mehanizma je na veoma visokom nivou. Preciznost merenja vremena nije dobra i kreće se u rasponu od -20 do +60 sekundi na 24h ali ovaj sat i nije pravljen da bude toliko precizan. Više je pravljen da može da izdrži ekstremne uslove. Ovaj sat ima oko 31h rezerve snage. Još jedna interesantana činjenica vezana za ovaj model Vostok časovnika leži u svemiru. Naime, kosmonaut Georgij Mihailovič Grečka dvosktruki heroj Sovjetskog Saveza je 1975.godine nosio ovaj sat tokom svog leta na svemirskom brodu Sojuz 17. Zatim ga je nosio još 29 dana u svemiru na svemirskoj stanici Saljut 4. Nakon putovanja napisao je pismo zahvalnosti Vostoku govoreći o tome koliko voli sat i takođe je poklonio Amfibia satove svojim prijateljima. Amfibia satovi imaju neverovatan potencijal modifikacije. Svaki deo koji vam se ne sviđa možete ga zameniti drugim i time napraviti sat koji vama odgovara. Ukoliko vam se ne sviđa ovaj vojni dizajn, Vostok je u međuvremenu napravio čitavu lepezu časovnika modernog izgleda i mogućnosti različitog cenovnog ranga.
Došlo je vreme i da zaključimo priču o Vostok Amfibia časovniku koji je fascinantan i donekle potcenjen. Ovaj sat je neverovatno pouzdan i izdržljiv, jeftin i ima jednu od najneverovatnijih istorija od bilo kog sata na planeti. Kao i mnogi ruski satovi njegov izgled nije jača strana i zbog tog “igračka” dizajna mnogi ljudi odustaju od njega.
Коментари
Постави коментар